Nemoj piti vodu sa tega izvora

 

Lito je, a liti se valja muvat. Uzeja san svoj stari bekpek i poša. Bilo me svugdi. Proša san mnoge vijugave pute, iša mnogin stranputicama. Hoda zaraslim stazama. Probija se kroz šikaru i draču…

 

... Bija je zvizdan kad san stupija u to misto. Iscrpljen, sav u biloj putnoj pržini, ka duh tumara san opustjelim uskim kalama.

Nigdi čovika.

Pasa, maški.

Škure zatvorene.

Pustoš.

Napokon san izbija na glavnu pjacu.

Odzvonilo je podne na kampanelu.

Nasrid pjace – česma. Priša san. Velika bila mramorna dobro uglačana cica iz koje je, umisto majčina mlika, tekla voda.

– Lipo – promrmlja san suva grla i krenija pit.

Ma taman ča ću gucnit, odnekud se stvorija suhonjavi starčić s kozjon bradicom.

– Ne to pit! – povika je.

– A ča ne? – upita san.

– Narest će ti cice! – reka je. Onda je zasta i ozbiljno doda: – Velike.

Pokaza je rukama isprid sebe kolike će bit. Ka dva košarkaška baluna.

– Ma oće kurac – otpovrnija san.

– Neće kurac, cice oćedu! – otpovrnija je on.

Gleda san ga.

Redikul. Svako naše malo misto jema jednog, a di ga neće bit u ovoj zapizdini. Tot su svi u rodu. I pare se.

– Nadaleko smo poznati po tome – reka je.

– Po čemu?

– Po cicama! Vidi samo naše lipotice jedre!

Osvrnija san se. Naravski, nikoga nisan opazija.

– Iz obližnjih mista dolaze udavače malih cica – nastavija je. – Kad imaš veliku cicu bolje se udaš.

– Žedan san – reka san.

– Unda iđemo u Paška na bevandu. Ako mi platiš piće, dobit ćeš dvadeset odsto jeftinije.

U meni je proradija bodulski gen.

– Ništa od tega…

Štufa san se priče i krenija pit.

– ZADNJI PUT TI REČEN – zagrmija je starčić proročki – NEMOJ PITI VODU SA TEGA IZVORA!

Ma ne samo da san se napija, nego san ispija tri litre i još bocun napunija za kasnije.

Starčić je odmahnija rukom i nesta.

Nastavija san put. Nisan tija pričekat da popusti vrućina pa da vidn te sisate o kojima je govorija. Tija san doć u Bučkur ča je moguće prije.

 

Tri dana poklen počele su mi bubrit cice. Nisan paničarija. Mislija san: to reakcija na vrime. Vlagu. Vrućinu. Umor.

Ali samo misec dana i evo ti mene sa cicama ka Samantha Fox.

U Hambi Dabiju da san ih odstranit kod lokalnog mesara. Kad je bija gotov, pogleda ih je, zadovoljno kimnija glavon i reka:

– Dobro ću ih unovčit na eBayu. Kanibal Kiki jedva čeka ovu poslasticu.

Opet je u meni proradija bodulski gen.

– A ča ja jeman od tega?

– Jemaš da nimaš cice, maj brader. I da si jeftinije proša nego na Zapadu.

Ali avaj, nakon misec dana cice su se vratile.

Tad san shvatija da da sam se vrhunski zajeba. Ono uistinu nije bila obična voda. Ono je bija nepresušan izvor samoobnavljajućih cica.

Ne znam ča san točno očekiva od život, ali sigurno nisan očekiva sise koje se same vraćaju.

Nakon toga san odusta. Postoje problemi koji se mogu rišiti. A postoje i problemi koje samo triba nosit. Recimo, na prsima.

A unda mi je sinilo da bih vlastitu nesriću moga monetizirati: postat ću vodič sitnocicatih zapadnjakinja u Cicoland!, uzviknija san.

Smislija san čitav turistički paket. Tri dana, dva noćenja i neograničeno ispijanje blagotvorne vode. Plus predstavljanje mogućih ženika i vaginalna masaža gratis. Transfer iz aerodroma i natrag, naravno uključen.

Ali misto je, ka za dišpet, isparilo sa kugle zemaljske.

Ka Šambala.

Stoput san proša onud i nikad ga više nisan naša.

Ni grada. Ni kampanela. Ni česme.

Ni starčića.

Ništa.

Samo san ja osta s cicama.

 

I ča je poučak ove štorije?

Nemojte bit šparni na kirvon mistu. I uvik slušajte ča vam lokalni čovik jema za reć. Niste popili svu pamet svita.  Ne znate bolje od njega.  

Vala neznate.

Ča smo na ovome svitu

Napokon san naša malo virmena.

Poša san u staru kuću. Na zemlju dide mog i oca mog.

U gepek san ubacija motornu pilu i flaksericu. Zna san šta me čeka. Sve je tamo godinama prepušćeno samo sebi. Kuća se raspada, put je progutala drača, a smokve i kupine činidu ča in je voja. Zmije, bube švabe, škorpije, miši i drugi beštije množe se na bračnom krevetu mojih predaka.

Auto san ostavija kraj ceste. Dalje se više ni moglo.

Priko mostića, isprid kuće, ka i uvik sidija je ogromni i široki Duje. Litra vina, bokun vode i dva žmula. Za njega se ništa ne minja. On je konstanta, ka i gravitacija.

Priša san.

– Zdravo.

Nije ni diga glavu.

– A, doša si – reka je mračno, glasom ča je dopira ka iz stare bačve.

– Jesan.

– Dobro si se i sitija.

U glasu se osićala jidnja. Prikor. I mrva prezira.

– Nisan moga prije doć – reka san.  

– Je, je.

– Ima san posla.

– Je, je.

Pogleda me ispod gustih crnih obrva.

– A di ti je brat?

– Plovi.

– Aha, plovi...

Zagleda se priko poja ka da će ga ugledat na horizontu.

– A did ti se okreće u grobu. Kuća se osipa. Zabat se urušija sa istočne strane …

Slegnija san ramenima.

– Sram te more bit!

Otpija je gutljaj.

– Sidi.

– Ne mogu. Triba prvo malo raskrčit.

– Sidi – zareža je – ako je moglo godinama trunit u drači, more još uru vrimena...

Sija san.

Natočija mi je žmul.

Ispija san ga.

– Tako...

Natočija je još jedan.

I taj je nesta.

Pogleda me, klimnija glavon.

– E, tako valja…

Naslonija se na zid. A onda je reka:

– Prije no šta si doša zva me Mate.

– Koji Mate – upita san.

– A bit će Kovač?!

Zasta je.

– Mate Brancin, kumpanjo iz rata. Sav je jadan-bidan.  

– A što?

– Sin mu je ćorak.

Pogleda me ozbiljno.

– Virovali su da je do žene. Sitna, mršava... ma nemaš je šta za vidit. Hercegovka! A on! Na ponos ćaći svome. Dva metra mesa i kostiju. Puca od snage! Pravi dalmatinski pastuv.

Otpija je gutljaj.

– Išli su doturima. Ovi su rekli da je mali falinga. Nisu im virovali. Di će takva ljudina bit jalova? Zato via Švica. A ovi tamo isto… Pa ni njima nisu virovali. Unda Dojčland. Jer Švabo je Švabo. Ako iko zna, zna Švabo.

Zastane.

– A i Švabo reka isto. I tako, moj Mate nikad neće bit dida.

Uistinu se nisan mislija ljudikat, ali vino me zavatalo i počeja san besidu.  

– To nije samo njegov problem – reka sam.

Duje me začuđeno pogleda.

- Oli si i ti jalov???

– Ma nisan…

- Unda čijije to problem?

– Globalni.

Natočija sam si žmul i sta ga vrtit.

– Kažedu da je to SPERMAGEDON!

Duje trepnu. Ni razumija.

– A?

– SPERMAGEDON! Nevidljivi meteor ča će nas sve potrat. Muški su iz godine u godinu sve neplodniji. Velidu da se rastačemo iznutra.

Namršti se.

– Ko se rastače? Ja se ne rastačen. Ja samo dotačen.

– Ajde, slušaj me sad. Lipo ću ti objasnit. Kažu znanstvenici da su u zadnjih pedeset godin muškima spermići pali na po. Na po, prika! I ne staje, nego svake godine padaju sve brže. Ako se nastavi ovim tempom, do sredine ovoga stolića malo će ko napravit dite na prirodnu. Judi će se i dalje jebavat, ali dica će izlazit iz epruvete.

Duje je samo lagano zaklima glavon, ka da mu muva smeta oko ušiju, pa pljucne ustranu.

– Ma koje su to monade... Ča znanstvenici znaju? To su oni ča side u kancilarijama i ne vide ni sunca ni miseca.

– Vidili ili ne vidili, tako vala jest.  

– Po njima više neće bit Hrvata?

– Neće.

– Pa za koji san se kurac unda ja borija! Za Žute?

– Ni njih neće bit. Politika jednog diteta uzela je danak. Ali, prika moj, sve su ti evropejske nacije ostarile. Čeka ih demografski slom. Pitanje je samo kad će se raspast. Talijanci, koliko ja vidin, stoju najgore. I Američani stare, ali oni uvoze svit sa svih strana, ka i Australija. Južna Amerika isto pomalo tone. Japan i Koreja... e, tamo su brojke baš crne. A neće bit ni Rusa. Jedne pobili ratovi, druge votka, treće je vrime pregazilo.

Po meni, to ti je ka onaj eksperiment Svemir 25. Sve u prirodi ima svoju miru. More pinjola rest koliko oće, ali neće do neba.

Zapravo, danas ti se jedino Izrael i Afrika još pravo drže.

– Jebeni čifuti i crnje! Pa ča ćemo i kako ćemo?

– Klonirat ćemo – reka san - naše najbolje muževe. I Matinog sina ćemo klonirat.

Duje je odahnija.

– Unda nije kraj – zaključija je.

– Nije. Ali…

Brzo je zgrabija žmul i ovlažija grlo.  

– Ali – upita me sa strepnjom.

– Ali kloniranje ni najbolji način razmnožavanja.

– Kako?

Ilustra sam mu na primjeru lisnih uši.

– Vidi... u proliće, kad je sve zeleno i jema 'rane koliko hoćeš, lisna uš nima vrimena za zajebavat se. Ona ti već u sebi nosi ćeri-klonove. A te ćeri već nose svoje ćeri.  I zato satru biljku dok si reka kukumar. Samo se dupiciraju i žderu.

Srknija san guc.

– Ali pristigne jesen. Zaladi. Iskrsne novi virus. I šta? Sve su iste. Sve su kopije. Sve jemaju istu slabost. Ako virus satre jednu, satra ih je sve.

Unda priroda načini svoj manevar. Stvori muškega.

– Unti Boga, kako?

– Kako? E, to ti je ta lipota prirode. Ženke jemaju dva X kromosoma, a muški jedan. I one, ka nekim čudom, ka da je višak, maknu taj jedan ća, i evo ti muškića.

Mahnem rukom.

– Nima u njih nikakva ipsilona ča se rastače. Nima tih naših muških problema. Mali nareste, baci se u akciju, izmiša gene ka karte za briškulu i napravi novu generaciju. Jaču. Pametniju. Otporniju na bolešćine.

Duje je polako spustija žmul na stol.

–  Oš reć da ništa bez nutra-van?

– Ma ne mora baš nutra-van – nasmija san se. – Bitno je da se geni prominu. Da se dobro promišaju.

Vino me već dobro razvezalo.

– A slušaj ovo: more se napravit i dite od dvi ženske!

– E, sad si pritira – prasnija je Duje.

– Ozbiljno ti rečen. Ne klona, nego novo dite. Samo žensko, jasno. Jer ča ćeš drugo dobit od dvi žene nego treću. Žaponci su to načinil još prije dvajstak godin. Na mišima, ali princip je isti. Evala, lezbe moredu otvorit šampanj.

- Ma kako dvi žene? Uzmu dva jaja pa ih smiksaju ka kajganu?

– E, prika, nije ti to baš tako jednostavno. Triba izvest trik. Triba privarit jaje od prve lezbe da pomisli kako je jaje ove druge zapravo spermij. A priroda ti nije glupa. Ima zaštite koliko oćeš. Dugo im nije išlo…

Uzdahnija sam.

– A onda su izmislili onu đavolju spravu za prčkanje po genima. Ka neki printer za DNK. Režu, lipe, brišu, dodaju... radu ča god im se šprdne. Provalili šifru, zajebali prirodu i privarili jaje. Ono ostalo uvireno da je lezbu pojaha pravi mužjak.

Raširija san ruke.

– I eto ti ga na, lezbe dobile ćer! Nikakav klon, nikakva nakaza. Pravo zdravo dite. Nazvali je Kaguya. Posli se ta mala normalno parila s mužjakom i imala svoje mlade.

Pogleda san Duju.

– Govorin o mišima, jasno. Za sad.

Zavalija san se i otpija još jedan gutljaj.

– O tempora... o mini moris!

Duje je muča. Burgija.

–  Oš reč da ako priroda ili šta već ubije našeg muškeg Ypslilona, ni kloniranje nas neće spasit? Da će ovi svit postat svit ženskadije ča se proizvodi u laboratorji?

– A bit će da je tako…

– Pa tko će im unda pilat drva, za boga miloga? Tko će im krov popravit kad prokišnjava – užasnija se.

– Ne znan. Neka brkata muškarača ili univerzalni robot Robi.

Nasmija san se.

– A  ča ćemo? Većina ženskih ionako smatra da svi njihovi problemi dolaze od muških pa im  ih ni ža: MENstruacija, MENopauza, MENtalne bolesti…

Duje nije ni trza na bazu. Ispija je zadnji guc.

Onda je spustija žmul.

– To je užasno.

Pogleda me mrtav ozbiljan.

– I ti si grozan čovik!

Uzdahnija je duboko.

– Bija san u miru božjem dok nisi doša s tim svojim bolesnim pričama i razjeba mi mozak. Sada se hitno moran opit da ne poludim, a osta san bez vina i ništa ne radi. Nekakav je kurčev praznik…

Pogleda je prema boci.

– Jeman još samo par deci loze.

– A ja jeman ideju – reka san.  – Ali neće ti se svidit.

– Kazuj.

– Nalit ćemo te na šupak – rečen veselo.  

Zaškiljija je.

– Oli si ti poludija?

– Nisan. Saspemo ti dva, dva i po deca loze ravno u gujicu i gotov si za pet minuti. Bit će ti ka da si cilu noć bumbija.

Ja nastavim, sad već u ex cathedra modu.

– Šupak ti je prepun krvnih žila. Alkohol odande uđe pravo u krv. Zaobiđe želudac i enzime. Nema čekanja, nema zajebancije. Brzo, jeftino i efikasno. Velidu da to današnja mladež čini po partijima.

– Grozan si ti čovik – ponovija je, usta i odgega se u kužinu. Vratija se s bocunom i dva i po deci. – Ali nimam izbora.

Pružija mi ga je.

– Šta da činim? – pita je.

– Donesi još pancete i livak za vino.

Ponovo se odgega u kužinu.

Vratija se pancetom i livkom.

– Skini laće, lezi na leđa i povuci noge tako da ti gujica strši u zraku.

Svuka je kratke lače, lega i povuka noge ka sebi. Presavnija se u struku. Uzea san pancete i omastija mu čmar. Zatim san mu pornija traktur u guznu rupu.

– Šta mi činiš, beštijo… – zavapija je.

– Pomažem ti, prika – reka san. – Triba bi reći fala.

– Pored takvih kumpanja, ne tribaju ti fašisti.

Sta san nalivat rakiju.

– Hmm, ovo prija… – reka je.

– A je li?

Bućnija je jedan mjehurić. Pa drugi. Rakija je oticala dok nije posve nestala. Izvadija san livak i stavija praznu bocu na sto.

– A šta sad da činim?

– Ostani vako neko vrime. Šteta bi bilo da se prolije. Ja gren gor raščišćavat…

– Đava te odnija, da te odnija – gunđa je za mnom.

A ja san se smija. Gorko-slatko. Zbilja san grozan čovik.

Još Hrvatska ni propala…

– Slušaj, prika, uvečer ćemo na koncert. Dobija san karte.

Harry je to reka entuzijastično, ka čovik koji je upravo pronaša lik za rak.

– U totalnon san kurcu. Ne gremo nigdi.

– Oćemo.

– A ne.

– Oćemo.

– Jok.

Nasmija se onin njegovin kretenastin osmhom koji je uvik znači da sprema neku pizdariju.

– Smislija san trik - uzviknija je.

Iz stare platnene borše izvadija je urinarnu vrećicu. Još je mirisala na plastiku iz apoteke. Odvrnija je čep od viskija, ulija skoro litru unutra, istisnija zrak, začepija je i zalipija srebrnon trakon oko pasa.

Iz vrećice je povuka tanku prozirnu cjevčicu ispod košulje sve do kragne. Na prvon dugmetu zakačija je malu štipalicu.

Povuka je guc.

– Jesan genije?

– Pa nisi daleko – laska san mu.

– Dakle, gremo.

– Ma gremo kurac.

– Ajde, ne budali.

Izvuka je drugu vrećicu i novu bocu.

– Ovo je tvoje.

– Umoran san, Harry, ka da mi je trista godina. Ka da san cili život crnčija u škevru.

– Ako nećeš ti, složit ću ti ja.

Počeja mi je otkopčavat košulju.

– Majketi, šta radiš?

– Svlačin te.

– Harry... pederu.

– Ne seri. Kasnimo.

Nisan se opira.

Kad čovik izgubi voju za životon, lako mu je montirat kateter s viskijen.

Zalipija ga je oko mog struka, provuka cjevčicu kroz košulju i zadovoljno klimnija glavon ka meštar koji je upravo opitura cilu zgradurinu.

Pogleda san bocu.

Osta je možda jedan dec.

Stresa san ga.

– Ajde.

– Ka zunzara si.

– I... đe... mo...

Usta san.

Odlučija san dat priliku čudu. Čudu koje će me povratiti u život. 

Izašli smo vanka.

Sunce me opalilo drito u oči.

Opsova san sunce.

I Harryja.

 

***

 

Taksi nas je iskrca isprid starog austrougarskog kazališta.

Muški u crnin odilima hodali su puni sebe ka da su upravo spasili svit, a zapravo su priko pulitike spasili tek vlastiti konto. Njihove napirlitane vlalije-peškaruše glumatale su crveni tepih iz Cannesa, vonjajući na parfeme skuplje od moje jetre. Štikle su tuckale po kamenu, a sleđeni osmisi bili su tvrđi od botoksa.

 Cili taj svit izigrava je neku kurčevu aristokraciju, a iz aviona se vidilo da su obične prostačine s dobrin satovima. Balkanski nobles. Prazni ka probušena bačva. Došli su da ih se vidi. Da vide jedni druge. Da ih snimi televizija za regionalni dnevnik.

Harry i ja smo prošli kroz njih s litron viskija zalipljenon oko pasa. Izgledali smo ka dva bolesnika na eksperimentalnoj terapiji. Pa ipak, niko nas ni zaustavija.

Sili smo na svoja mista.

Diskretno smo povlačili gutljaje kroz civi. Baren smo virovali da smo diskretni. Jedna dama s bisernim naušnicama zurila je u nas ka da smo upravo parkirali ribarski brod u foaje.

Harry joj se nacerija.

Na binu je izaša veliki umitnik. Duga sida kosa do guzice. I crna košulja. Bija je ozbiljan. Sija je za klavir. Crveni Steinway. Položija je ruke na tipke.

Tišina.

A onda je odjednom počeja mlatit po njima.

Orkestar bi se povremeno uključiva.

– Avangarda – šapnija je Harry. Hihoća se ka hijena.

Gleda san čovika. Neko bi reka da svira, ali meni je više ličija na munjolu koji se svađa s namještajem. Ko ga je toliko raspizdija, pita san se.

Mater?

Žena?

Ljubavnik?

Bit će žena. Žene znaju gadno raspizdit čovika.

Klavir je stoički podnosija batine.

Navija san za klavir.

 

***

Stavak drugi.

Dogurali su novi Steinway.

Bija je bili, ka oni šta ga je Lennon svira u spotu za Imagine. Samo šta je ovome sprida bija nakeljen hrvatski grb.

Veliki ga je umjetnik zajašija.

Opalija ga je livom.

Pa desnom.

Pa se zaletija i udarija low kick u nogicu. Tuka ga je ka sumanut.

Klavir se nije da.

Reka bi da je na kraju bilo nerišeno.

 

***

Treći stavak.

Treći klavir.

Plavi.

E tu san svatija.

Crveni.

Bili.

Plavi.

Ča barjak ne viješ, milu trobojnicu…

Jebenti, to je ta referneca.

Pa je netko  udarija u trijangal i borba je krenila ispočetka.

Sitija san se bidnog Schuberta. Cili život nije ima za pošten klavir. Tek su mu prid kraj kumpanje skupile za jednoga, pa je svirucka u onoj svoj bečkoj sobici dok nije riknija od tifusa, sifilisa ili od kombinacije sveg šta je čovik tada mogla uvatit. A vidi ovoga, tuče po Steinwayu ka da mu duguje alimentaciju plus kamate.

Povuka san dug guc.

Umitnik je napokon usporija. Bit će da se i on umorija. Sad je čak bilo lipo. Nekako mekano. Milozvučno. Zijevnija san.

I zaspa.

 

***

 

Naša san se u nekom dnevnom boravku. Tri ženska diteta, sve jedno drugom do uva, ka skaline, pivala su  anđeoski. Do mene je sidila neka gospoja.

Šapnila mi je:

– Bit će da nan dica imaju apsolutni sluh – rekla je pa uzdanila: – A mi nemamo ni za pijanino.

– A šta da činim – slegnija san ramenima – recesija.

Kada su otpivale svoje, dotrkalo mi je najmanje dite.

– Ćaća… a kadćemo dobit klavira?

Ušćinilo me za srce.

– Sutra, dite moje. Sutra – reka san.

Mater mu jeben. Triba in je taj prokleti pijanino. I neka mlada, šesna učiteljica, puna force da in održi volju za sviranjen. A ne nadrkana babetina šta će in vadit mast i tirat ih da do sudnjeg dana pilaju skale.

Zagrmija san u sebi:

– Dosta više vas i  vaših burzi, lopovluka ii sranja! Oćemo pošten svit! Dolje svi koji se puvaju na tuđoj muci! Svako dite ima pravo mlatit po klaviru ako to oće! Svako dite!

 

***

 

Trgnija san se iz sna u ladnom znoju, s okusom plastike i jeftinog viskija u ustima. Oko mene mrak, a na bini umjetnik kanisterom benzina zaliva klavir.

– Koji kurac...

Kresnija je šibicu i bacija je. Klavir je planija, a on je ka indijanac počea plesat oko buktinje.

- O da ti mater… redikulu pretenciozni – povika san i poletija ravno na nj. Debeli zaštitar sta mi je naput.  

Tresnija san ga. Pa je ka kruška.

Uzvera san se na binu i navalija na umjetnika. Klavir je gorija. Žice su pucale uz oštar pijuk, ka da jauču. Pokušali su nas razdvojiti ali one krupne oči diteta od maloprije dale su mi nadljudsku snagu. Razgrta sam osiguranje i mlatija umjetnika istovremeno. A onda me je neko opalija poprečnom flautom iza glave. Izgubija san svist. 

 

***

 

Probudija san se u pritvoru.

Glava mi je pucala.

– Jebenti...

Doša je uniformirani brko.

– Moš ić – reka je.

– Kako to?

– Umitnik te neće tužit. 

– A jeli?

– Je, napokon se na njegovom performansu dogodilo nešto živo, reka je.

Na izlazu me je dočeka Harry.

Kesija se ka budala.

– Legendo,  napravija si totalni rusvaj. Skidan ti kapu. Obranija si čast i dostojanstvo Republike Hrvatske!

Nisan ga razumija.

Unda san se sitija crvenog, bilog i plavog klavira.

– Nije to zbog Hrvatske – reka san.

– Nego?

– Zbog one male.

– Koje male?

– Ma... nema veze.

– Ajde – reka san. – Triba mi pivo.

Pošli smo u Napaljenog galeba.

Harry je naručija dvi velike, točene.

– Ja častin. Svako ko ovako brani čast Republike Hrvatske zaslužija je pivo. Veliko!

– Dobro – reka san. – Obranija san čast.

Nisan ima snage raspravljat.

Pivo je ionako bilo važnije od istine.