Ča smo na ovome svitu

Napokon san naša malo virmena.

Poša san u staru kuću. Na zemlju dide mog i oca mog.

U gepek san ubacija motornu pilu i flaksericu. Zna san šta me čeka. Sve je tamo godinama prepušćeno samo sebi. Kuća se raspada, put je progutala drača, a smokve i kupine činidu ča in je voja. Zmije, bube švabe, škorpije, miši i drugi beštije množe se na bračnom krevetu mojih predaka.

Auto san ostavija kraj ceste. Dalje se više ni moglo.

Priko mostića, isprid kuće, ka i uvik sidija je ogromni i široki Duje. Litra vina, bokun vode i dva žmula. Za njega se ništa ne minja. On je konstanta, ka i gravitacija.

Priša san.

– Zdravo.

Nije ni diga glavu.

– A, doša si – reka je mračno, glasom ča je dopira ka iz stare bačve.

– Jesan.

– Dobro si se i sitija.

U glasu se osićala jidnja. Prikor. I mrva prezira.

– Nisan moga prije doć – reka san.  

– Je, je.

– Ima san posla.

– Je, je.

Pogleda me ispod gustih crnih obrva.

– A di ti je brat?

– Plovi.

– Aha, plovi...

Zagleda se priko poja ka da će ga ugledat na horizontu.

– A did ti se okreće u grobu. Kuća se osipa. Zabat se urušija sa istočne strane …

Slegnija san ramenima.

– Sram te more bit!

Otpija je gutljaj.

– Sidi.

– Ne mogu. Triba prvo malo raskrčit.

– Sidi – zareža je – ako je moglo godinama trunit u drači, more još uru vrimena...

Sija san.

Natočija mi je žmul.

Ispija san ga.

– Tako...

Natočija je još jedan.

I taj je nesta.

Pogleda me, klimnija glavon.

– E, tako valja…

Naslonija se na zid. A onda je reka:

– Prije no šta si doša zva me Mate.

– Koji Mate – upita san.

– A bit će Kovač?!

Zasta je.

– Mate Brancin, kumpanjo iz rata. Sav je jadan-bidan.  

– A što?

– Sin mu je ćorak.

Pogleda me ozbiljno.

– Virovali su da je do žene. Sitna, mršava... ma nemaš je šta za vidit. Hercegovka! A on! Na ponos ćaći svome. Dva metra mesa i kostiju. Puca od snage! Pravi dalmatinski pastuv.

Otpija je gutljaj.

– Išli su doturima. Ovi su rekli da je mali falinga. Nisu im virovali. Di će takva ljudina bit jalova? Zato via Švica. A ovi tamo isto… Pa ni njima nisu virovali. Unda Dojčland. Jer Švabo je Švabo. Ako iko zna, zna Švabo.

Zastane.

– A i Švabo reka isto. I tako, moj Mate nikad neće bit dida.

Uistinu se nisan mislija ljudikat, ali vino me zavatalo i počeja san besidu.  

– To nije samo njegov problem – reka sam.

Duje me začuđeno pogleda.

- Oli si i ti jalov???

– Ma nisan…

- Unda čijije to problem?

– Globalni.

Natočija sam si žmul i sta ga vrtit.

– Kažedu da je to SPERMAGEDON!

Duje trepnu. Ni razumija.

– A?

– SPERMAGEDON! Nevidljivi meteor ča će nas sve potrat. Muški su iz godine u godinu sve neplodniji. Velidu da se rastačemo iznutra.

Namršti se.

– Ko se rastače? Ja se ne rastačen. Ja samo dotačen.

– Ajde, slušaj me sad. Lipo ću ti objasnit. Kažu znanstvenici da su u zadnjih pedeset godin muškima spermići pali na po. Na po, prika! I ne staje, nego svake godine padaju sve brže. Ako se nastavi ovim tempom, do sredine ovoga stolića malo će ko napravit dite na prirodnu. Judi će se i dalje jebavat, ali dica će izlazit iz epruvete.

Duje je samo lagano zaklima glavon, ka da mu muva smeta oko ušiju, pa pljucne ustranu.

– Ma koje su to monade... Ča znanstvenici znaju? To su oni ča side u kancilarijama i ne vide ni sunca ni miseca.

– Vidili ili ne vidili, tako vala jest.  

– Po njima više neće bit Hrvata?

– Neće.

– Pa za koji san se kurac unda ja borija! Za Žute?

– Ni njih neće bit. Politika jednog diteta uzela je danak. Ali, prika moj, sve su ti evropejske nacije ostarile. Čeka ih demografski slom. Pitanje je samo kad će se raspast. Talijanci, koliko ja vidin, stoju najgore. I Američani stare, ali oni uvoze svit sa svih strana, ka i Australija. Južna Amerika isto pomalo tone. Japan i Koreja... e, tamo su brojke baš crne. A neće bit ni Rusa. Jedne pobili ratovi, druge votka, treće je vrime pregazilo.

Po meni, to ti je ka onaj eksperiment Svemir 25. Sve u prirodi ima svoju miru. More pinjola rest koliko oće, ali neće do neba.

Zapravo, danas ti se jedino Izrael i Afrika još pravo drže.

– Jebeni čifuti i crnje! Pa ča ćemo i kako ćemo?

– Klonirat ćemo – reka san - naše najbolje muževe. I Matinog sina ćemo klonirat.

Duje je odahnija.

– Unda nije kraj – zaključija je.

– Nije. Ali…

Brzo je zgrabija žmul i ovlažija grlo.  

– Ali – upita me sa strepnjom.

– Ali kloniranje ni najbolji način razmnožavanja.

– Kako?

Ilustra sam mu na primjeru lisnih uši.

– Vidi... u proliće, kad je sve zeleno i jema 'rane koliko hoćeš, lisna uš nima vrimena za zajebavat se. Ona ti već u sebi nosi ćeri-klonove. A te ćeri već nose svoje ćeri.  I zato satru biljku dok si reka kukumar. Samo se dupiciraju i žderu.

Srknija san guc.

– Ali pristigne jesen. Zaladi. Iskrsne novi virus. I šta? Sve su iste. Sve su kopije. Sve jemaju istu slabost. Ako virus satre jednu, satra ih je sve.

Unda priroda načini svoj manevar. Stvori muškega.

– Unti Boga, kako?

– Kako? E, to ti je ta lipota prirode. Ženke jemaju dva X kromosoma, a muški jedan. I one, ka nekim čudom, ka da je višak, maknu taj jedan ća, i evo ti muškića.

Mahnem rukom.

– Nima u njih nikakva ipsilona ča se rastače. Nima tih naših muških problema. Mali nareste, baci se u akciju, izmiša gene ka karte za briškulu i napravi novu generaciju. Jaču. Pametniju. Otporniju na bolešćine.

Duje je polako spustija žmul na stol.

–  Oš reć da ništa bez nutra-van?

– Ma ne mora baš nutra-van – nasmija san se. – Bitno je da se geni prominu. Da se dobro promišaju.

Vino me već dobro razvezalo.

– A slušaj ovo: more se napravit i dite od dvi ženske!

– E, sad si pritira – prasnija je Duje.

– Ozbiljno ti rečen. Ne klona, nego novo dite. Samo žensko, jasno. Jer ča ćeš drugo dobit od dvi žene nego treću. Žaponci su to načinil još prije dvajstak godin. Na mišima, ali princip je isti. Evala, lezbe moredu otvorit šampanj.

- Ma kako dvi žene? Uzmu dva jaja pa ih smiksaju ka kajganu?

– E, prika, nije ti to baš tako jednostavno. Triba izvest trik. Triba privarit jaje od prve lezbe da pomisli kako je jaje ove druge zapravo spermij. A priroda ti nije glupa. Ima zaštite koliko oćeš. Dugo im nije išlo…

Uzdahnija sam.

– A onda su izmislili onu đavolju spravu za prčkanje po genima. Ka neki printer za DNK. Režu, lipe, brišu, dodaju... radu ča god im se šprdne. Provalili šifru, zajebali prirodu i privarili jaje. Ono ostalo uvireno da je lezbu pojaha pravi mužjak.

Raširija san ruke.

– I eto ti ga na, lezbe dobile ćer! Nikakav klon, nikakva nakaza. Pravo zdravo dite. Nazvali je Kaguya. Posli se ta mala normalno parila s mužjakom i imala svoje mlade.

Pogleda san Duju.

– Govorin o mišima, jasno. Za sad.

Zavalija san se i otpija još jedan gutljaj.

– O tempora... o mini moris!

Duje je muča. Burgija.

–  Oš reč da ako priroda ili šta već ubije našeg muškeg Ypslilona, ni kloniranje nas neće spasit? Da će ovi svit postat svit ženskadije ča se proizvodi u laboratorji?

– A bit će da je tako…

– Pa tko će im unda pilat drva, za boga miloga? Tko će im krov popravit kad prokišnjava – užasnija se.

– Ne znan. Neka brkata muškarača ili univerzalni robot Robi.

Nasmija san se.

– A  ča ćemo? Većina ženskih ionako smatra da svi njihovi problemi dolaze od muških pa im  ih ni ža: MENstruacija, MENopauza, MENtalne bolesti…

Duje nije ni trza na bazu. Ispija je zadnji guc.

Onda je spustija žmul.

– To je užasno.

Pogleda me mrtav ozbiljan.

– I ti si grozan čovik!

Uzdahnija je duboko.

– Bija san u miru božjem dok nisi doša s tim svojim bolesnim pričama i razjeba mi mozak. Sada se hitno moran opit da ne poludim, a osta san bez vina i ništa ne radi. Nekakav je kurčev praznik…

Pogleda je prema boci.

– Jeman još samo par deci loze.

– A ja jeman ideju – reka san.  – Ali neće ti se svidit.

– Kazuj.

– Nalit ćemo te na šupak – rečen veselo.  

Zaškiljija je.

– Oli si ti poludija?

– Nisan. Saspemo ti dva, dva i po deca loze ravno u gujicu i gotov si za pet minuti. Bit će ti ka da si cilu noć bumbija.

Ja nastavim, sad već u ex cathedra modu.

– Šupak ti je prepun krvnih žila. Alkohol odande uđe pravo u krv. Zaobiđe želudac i enzime. Nema čekanja, nema zajebancije. Brzo, jeftino i efikasno. Velidu da to današnja mladež čini po partijima.

– Grozan si ti čovik – ponovija je, usta i odgega se u kužinu. Vratija se s bocunom i dva i po deci. – Ali nimam izbora.

Pružija mi ga je.

– Šta da činim? – pita je.

– Donesi još pancete i livak za vino.

Ponovo se odgega u kužinu.

Vratija se pancetom i livkom.

– Skini laće, lezi na leđa i povuci noge tako da ti gujica strši u zraku.

Svuka je kratke lače, lega i povuka noge ka sebi. Presavnija se u struku. Uzea san pancete i omastija mu čmar. Zatim san mu pornija traktur u guznu rupu.

– Šta mi činiš, beštijo… – zavapija je.

– Pomažem ti, prika – reka san. – Triba bi reći fala.

– Pored takvih kumpanja, ne tribaju ti fašisti.

Sta san nalivat rakiju.

– Hmm, ovo prija… – reka je.

– A je li?

Bućnija je jedan mjehurić. Pa drugi. Rakija je oticala dok nije posve nestala. Izvadija san livak i stavija praznu bocu na sto.

– A šta sad da činim?

– Ostani vako neko vrime. Šteta bi bilo da se prolije. Ja gren gor raščišćavat…

– Đava te odnija, da te odnija – gunđa je za mnom.

A ja san se smija. Gorko-slatko. Zbilja san grozan čovik.