Nemoj piti vodu sa tega izvora

 

Lito je, a liti se valja muvat. Uzeja san svoj stari bekpek i poša. Bilo me svugdi. Proša san mnoge vijugave pute, iša mnogin stranputicama. Hoda zaraslim stazama. Probija se kroz šikaru i draču…

 

... Bija je zvizdan kad san stupija u to misto. Iscrpljen, sav u biloj putnoj pržini, ka duh tumara san opustjelim uskim kalama.

Nigdi čovika.

Pasa, maški.

Škure zatvorene.

Pustoš.

Napokon san izbija na glavnu pjacu.

Odzvonilo je podne na kampanelu.

Nasrid pjace – česma. Priša san. Velika bila mramorna dobro uglačana cica iz koje je, umisto majčina mlika, tekla voda.

– Lipo – promrmlja san suva grla i krenija pit.

Ma taman ča ću gucnit, odnekud se stvorija suhonjavi starčić s kozjon bradicom.

– Ne to pit! – povika je.

– A ča ne? – upita san.

– Narest će ti cice! – reka je. Onda je zasta i ozbiljno doda: – Velike.

Pokaza je rukama isprid sebe kolike će bit. Ka dva košarkaška baluna.

– Ma oće kurac – otpovrnija san.

– Neće kurac, cice oćedu! – otpovrnija je on.

Gleda san ga.

Redikul. Svako naše malo misto jema jednog, a di ga neće bit u ovoj zapizdini. Tot su svi u rodu. I pare se.

– Nadaleko smo poznati po tome – reka je.

– Po čemu?

– Po cicama! Vidi samo naše lipotice jedre!

Osvrnija san se. Naravski, nikoga nisan opazija.

– Iz obližnjih mista dolaze udavače malih cica – nastavija je. – Kad imaš veliku cicu bolje se udaš.

– Žedan san – reka san.

– Unda iđemo u Paška na bevandu. Ako mi platiš piće, dobit ćeš dvadeset odsto jeftinije.

U meni je proradija bodulski gen.

– Ništa od tega…

Štufa san se priče i krenija pit.

– ZADNJI PUT TI REČEN – zagrmija je starčić proročki – NEMOJ PITI VODU SA TEGA IZVORA!

Ma ne samo da san se napija, nego san ispija tri litre i još bocun napunija za kasnije.

Starčić je odmahnija rukom i nesta.

Nastavija san put. Nisan tija pričekat da popusti vrućina pa da vidn te sisate o kojima je govorija. Tija san doć u Bučkur ča je moguće prije.

 

Tri dana poklen počele su mi bubrit cice. Nisan paničarija. Mislija san: to reakcija na vrime. Vlagu. Vrućinu. Umor.

Ali samo misec dana i evo ti mene sa cicama ka Samantha Fox.

U Hambi Dabiju da san ih odstranit kod lokalnog mesara. Kad je bija gotov, pogleda ih je, zadovoljno kimnija glavon i reka:

– Dobro ću ih unovčit na eBayu. Kanibal Kiki jedva čeka ovu poslasticu.

Opet je u meni proradija bodulski gen.

– A ča ja jeman od tega?

– Jemaš da nimaš cice, maj brader. I da si jeftinije proša nego na Zapadu.

Ali avaj, nakon misec dana cice su se vratile.

Tad san shvatija da da sam se vrhunski zajeba. Ono uistinu nije bila obična voda. Ono je bija nepresušan izvor samoobnavljajućih cica.

Ne znam ča san točno očekiva od život, ali sigurno nisan očekiva sise koje se same vraćaju.

Nakon toga san odusta. Postoje problemi koji se mogu rišiti. A postoje i problemi koje samo triba nosit. Recimo, na prsima.

A unda mi je sinilo da bih vlastitu nesriću moga monetizirati: postat ću vodič sitnocicatih zapadnjakinja u Cicoland!, uzviknija san.

Smislija san čitav turistički paket. Tri dana, dva noćenja i neograničeno ispijanje blagotvorne vode. Plus predstavljanje mogućih ženika i vaginalna masaža gratis. Transfer iz aerodroma i natrag, naravno uključen.

Ali misto je, ka za dišpet, isparilo sa kugle zemaljske.

Ka Šambala.

Stoput san proša onud i nikad ga više nisan naša.

Ni grada. Ni kampanela. Ni česme.

Ni starčića.

Ništa.

Samo san ja osta s cicama.

 

I ča je poučak ove štorije?

Nemojte bit šparni na kirvon mistu. I uvik slušajte ča vam lokalni čovik jema za reć. Niste popili svu pamet svita.  Ne znate bolje od njega.  

Vala neznate.