PRIRODA MRŽNJE

 

«Te su noći skitnice napustile Ulthar, i nikada više nisu bile viđene. A starosjedioce je mučilo kada primijetiše da u cijelom selu nema jedne jedine mačke. Sa svakog ognjišta je dobro poznata mačka iščezla; mačke velike i male, crne, sive, prugaste, žute i bijele.» P.H.Lovecraft

 

Trava se ozelenila 
tamnim tonovima. 
Ljeto je uravnotežilo zelenilo. 
U pjesmu mi dovlačiš 
mrtvog crvendaća 
da mi se pohvališ 
kakva si ti 
lovkinja — 
mlada, 
lijepa i zaigrana mačka. 

Ali ja sam više 
kao pas 
ili vuk 
samotnjak, 
i više volim 
crvendaće dok mi 
poju s grane   
nego tvoj beživotni 
plijen 
koji si upravo položila
pred moje noge. 

Da budemo na čistu: 
više volim crvendaće, vrapce, 
sjenice, brgljeza, djetlića, šojku,
jastreba i orla  — 
pa čak golubove i vrane, 
nego mačke. 

Iako ptice više seru, 
čak i po mojoj glavi.

One mi se, u ostalom, ne podmeću pod noge 
dok nešto radim oko kuće. 
Kad se okrenem, 
ne otimaju mi meso sa stola. 
Ne zauzimaju moju stolicu za ljuljanje. 
Ne donose svrbež, otoke, 
boleštine koje tjednima 
mažem antimikotikom. 

Gliste im ne ispadaju iz dupeta. 
Ne ližu si šupak ni jaja. Ne zapišavaju
uglove.
Ne deru se u veljači 
kao odbačena novorođenčad 
ispred crkve. 
Kad se kote, 
ne zavlače se pod bračni krevet. 
 
I dok gledam tu lijepu 
mrtvu pticu, 
u meni raste bijes 
i mržnja — iako 
znam da je tvoja priroda 
mačke. 

Pa stoga nemoj zamjeriti 
što je moja priroda – priroda
čovjeka  koji ne voli 
mačke. 

Ulazim u kuću po pušku, 
ciljam ti u glavu. 
Tvoje oči ni ne slute 
što slijedi. Mjaukneš umiljato — 
ma, da se rastopiš! 
Povlačim okidač. 

— Bam!